МИКЕЛАНЂЕЛО БУОНАРОТИ
Кад је Леонардо напустио Фиренцу за Милан раних 1480их, Микеланђело Буонароти (1475–1564) је још увијек био дјечачић. Своје ране године је провео изван града у Сетињану, у близини локалнног каменолома чији су камени блокови одвлачени у Фиренцу за изградњу велелепних грађевина и израду вајарских дјела. У вријеме када се Леонардо вратио у Фиренцу, 1500. године, млади вајар је већ био силан супарник и у сликарству. Микеланђело је доминирао шеснаестим вијеком таквим ауторитетом да је било скоро немогуће побјећи његовом утицају.
По карактеру и умјетничком стилу Микеланђело је био сушта супротност Леонарду. Леонардо је био скептик, а Микеланђело вјерник. Леонардо је био аполитичан, а Микеланђело лојалан Фиренчанин. Леонардо је с резервом гледао на свијет и човјечанство, а Микеланђела је обузимала кривица. Леонардо је био интелектуално и физички шармантан, али изгледа да није много марио за оне које је привлачио, а Микеланђело је био резервисан, уздржан и неумољив, али ипак конзумиран дубоком љубављу према ближњем, која му је тек у дубокој старости узвраћена кроз обожавање и поштовање његових ученика. Леонардо је био заокупљен мистеријама природе, гдје је човјек тек једна од њених фацета, а Микеланђело је презирао пејзаж, и он се у његовој умјетности јавља тек повремено, у виду комада стијене или дрвета разнесеног муњом. Леонардо је око сматрао прозором кроз који дух цијени физички свијет, а Микеланђело је у својим списима величао сферичну љепоту ока, одвојено од емоционалног дејства и духовног сјаја зјеница оних које је волио. Током свог седамдесетпетогошњиг умјетничког стваралаштва, он се углавном занимао за живот људске душе, изражен структуром и покретима човјековог тијела.
Микеланђело се родио у плоднној регији Апенина, у вароши Капрезе. Његов отац, осиромашени али претенциозни господин по имену Лодовико ди Симоне Буонароти, био је гувернер (подести) ове фирентинске испоставе. Раније него што је Микеланђело напунио мјесец дана, једногодишњи мандат Лодовика се завршио и породица се вратила у Фиренцу, али је умјетник чак и у својим зрелим годинама придавао посебну важност чињеници да се родио на проријеђеном ваздуху овог планинског мјеста. Предат је дојиљи на чување која је живјела на малој фарми у Сетињану, селу каменорезаца и домовини Дезидерија Сетињана и породице Розелино. Није се лако одупријети искушењу повлачења паралеле између његове изјаве да је љубав према алату каменорезаца пио из млијека своје дојиље и његове касније склоности да представља Богородицу како доји малог Христа.
Године 1549., када је Микеланђело већ био старац, одговорао је на низ питања која је поставио хуманиста Бенедето Варки у вези са релативним заслугама сликарства и вајарства. Леонардо, већ одавно мртав, би овдје сигурно заступао супериорност сликарства. Микеланђело је говорио:
Што је слика ближа изгледу рељефа то је боља, а што је рељеф ближи сликарству то је он лошији. Тако да ми се увијек чинило да је вајарство фењер сликарству и да је разлика међу њима као између Сунца и Мјесеца.
Вајарством, објаснио је даље Микеланђело, сматрам дјела која су настала „силом одузимања (тј. клесањем); а она која настају додавањем (тј. моделовањем фигура у глини) сличе више сликарству. Микеланђело је овдје закључио да вајарство и сликарство треба да успоставе коначни мир … да овакве спорове оставе иза себе, јер се више времена троши на њих, него на израду фигура.” У седамдесетрећој години, Микеланђело је више заинтересован за стварање умјетности него за укључивање у филозофску расправу.
По карактеру и умјетничком стилу Микеланђело је био сушта супротност Леонарду. Леонардо је био скептик, а Микеланђело вјерник. Леонардо је био аполитичан, а Микеланђело лојалан Фиренчанин. Леонардо је с резервом гледао на свијет и човјечанство, а Микеланђела је обузимала кривица. Леонардо је био интелектуално и физички шармантан, али изгледа да није много марио за оне које је привлачио, а Микеланђело је био резервисан, уздржан и неумољив, али ипак конзумиран дубоком љубављу према ближњем, која му је тек у дубокој старости узвраћена кроз обожавање и поштовање његових ученика. Леонардо је био заокупљен мистеријама природе, гдје је човјек тек једна од њених фацета, а Микеланђело је презирао пејзаж, и он се у његовој умјетности јавља тек повремено, у виду комада стијене или дрвета разнесеног муњом. Леонардо је око сматрао прозором кроз који дух цијени физички свијет, а Микеланђело је у својим списима величао сферичну љепоту ока, одвојено од емоционалног дејства и духовног сјаја зјеница оних које је волио. Током свог седамдесетпетогошњиг умјетничког стваралаштва, он се углавном занимао за живот људске душе, изражен структуром и покретима човјековог тијела.
Микеланђело се родио у плоднној регији Апенина, у вароши Капрезе. Његов отац, осиромашени али претенциозни господин по имену Лодовико ди Симоне Буонароти, био је гувернер (подести) ове фирентинске испоставе. Раније него што је Микеланђело напунио мјесец дана, једногодишњи мандат Лодовика се завршио и породица се вратила у Фиренцу, али је умјетник чак и у својим зрелим годинама придавао посебну важност чињеници да се родио на проријеђеном ваздуху овог планинског мјеста. Предат је дојиљи на чување која је живјела на малој фарми у Сетињану, селу каменорезаца и домовини Дезидерија Сетињана и породице Розелино. Није се лако одупријети искушењу повлачења паралеле између његове изјаве да је љубав према алату каменорезаца пио из млијека своје дојиље и његове касније склоности да представља Богородицу како доји малог Христа.
Године 1549., када је Микеланђело већ био старац, одговорао је на низ питања која је поставио хуманиста Бенедето Варки у вези са релативним заслугама сликарства и вајарства. Леонардо, већ одавно мртав, би овдје сигурно заступао супериорност сликарства. Микеланђело је говорио:
Што је слика ближа изгледу рељефа то је боља, а што је рељеф ближи сликарству то је он лошији. Тако да ми се увијек чинило да је вајарство фењер сликарству и да је разлика међу њима као између Сунца и Мјесеца.
Вајарством, објаснио је даље Микеланђело, сматрам дјела која су настала „силом одузимања (тј. клесањем); а она која настају додавањем (тј. моделовањем фигура у глини) сличе више сликарству. Микеланђело је овдје закључио да вајарство и сликарство треба да успоставе коначни мир … да овакве спорове оставе иза себе, јер се више времена троши на њих, него на израду фигура.” У седамдесетрећој години, Микеланђело је више заинтересован за стварање умјетности него за укључивање у филозофску расправу.
Коментари
Постави коментар