Записи о Гоји, Иво Андрић

Прошлог пролећа Шпанија је свечано прославила стогодишњицу смрти једног од својих највећих сликара Франсиска Гоје. Оно што је било нарочито добро и корисно у тој прослави, то је велика изложба Гојиних слика у мадридској галерији Прадо. Тако су, поред стално изложених дела, могли да се виде портрети и скице који су приватна својина појединих шпанских аристократских породица и који иначе век векују затворени у неприступним салонима. Сад су се, по свршеној прослави, све те чудне фигуре, портрети кнегиња и матрона, или фантастични призори, вратили, „ко ноћна привиђења у замкове своје”, у салоне из којих су их изнели.

Али оно што сада можете да видите од Гојиних дела у галерији Прадо, довољно је да вас озари једним сјајем који није просто земаљски, али није заиста ни небески. Гоја вас понесе, запрепасти, устраши и одушеви. И ви одете, пролазите светом и музејима, али Гоју нећете моћи никада да заборавите.

Живот тога чудног човека и великог мајстора, умногоме је легенда пуна сјаја и мрака. Она понекад подсећа на Микеланђела и Бетовена, али се одиграва на нижем плану, и нејаснија је, и страшнија. Нема у њој ничег прометејског ни фаустовског. То је мартириј без надземаљске утехе. Трагика чулности, пре свега. Гордо ћутање плоти која страда без наде и илузије.

Рођен је 30. марта 1746. године у малој арагонској варошици Фуенте де Тодос, у породици која је била сиромашна и неугледна. Прича се да је неки фратар видео малога Франсиска како се мучи да на зиду наслика контуре једног свињчета које се шетало по дворишту, и запазивши дечаков таленат одвео га код сарагоског сликара Хосеа Лусана. Извесно је да је Гоја провео шест година у Сарагоси, код тог крутог и недаровитог али одушевљенног учитеља. Већ тада се јасно показивао ориганалан и необуздан темперамент младићев. Живот тадање Сарагосе са својим јарким осветљењем и дубоким сенкама привлачио је младог Гоју много више него суве лекције његовог професора.

Несумњиво да је Гоја већ тада, као млад сликар и ђак, дошао у додир са свим оним светом и полусветом који ће доцније сликати са жаром и вештином. Изгледа да га је његова прека и слободна нарав довела већ тада у сукоб са Инквизицијом, и да је у својој деветнаестој години морао да напусти Сарагосу. Отишао је у Мадрид, где је имао школских другова и пријатеља.

О Гојином животу из тог времена не зна се ништа одређено. Легенда га приказује истог као и у Сарагоси. Даровит ђак, свађалица, женскар и скитница; само сада све то у већем, престолничком стилу. Једна незгодна ноћна афера, у којој је рањен ножем, довела га је опет у сукоб са властима и присилила да напусти Мадрид и да се врати у Сарагосу. Било му је двадесет и пет година када је кренуо за Италију. И тај његов боравак у Италији један је од нејасних и необјашњивих периода у његовом бурном животу. Зна се само да је у свему, са прекидима, провео четири године у Италији. Прича се да је, оставши без новца, учествовао у борбама с биковима као обичан професионални тореро. Несумњиво је да је страсно волео ту бруталну и заносну шпанску игру. Поред његовог аутопортрета у костиму торера, и многих цртежа и бакрореза из тауромахије, постоје и његова писма пријатељима на којима се потписивао Francisco de los Toros.

Зна се, даље, да је у Риму отео једну девојчицу из манастира – ствар за коју се у оно време на вешала ишло – и да је, ухваћен, једва изнео живу главу, благодарећи заузимању шпанског амбасадора.

Године 1775. Гоја је поново у Мадриду. У пуној снази и у најлепшим годинама. Несумњиво већ запажен као сликар. Менгс, који је тада био на шпанском двору врста арбитра за лепе вештине, поручује код Гоје нацрте за краљевску фабрику ћилима. Од тада па за шеснаест година, Гоја је радио своје велике и оригиналне сцене не увек савршене технички, али генијалне по замисли и снази израза. Декоративни гоблени који су по Гојиним картонима израђени у краљевској фабрици Св. Барбаре, неверни су и често без деликатности у репродукцији. Осим тога, Гоја је већ при раду морао да жртвује много и од боје и од линије, да би омогућио техничку израду ћилима. Па и ако tapices нису, сликарски говорећи, ни највеће ни најсавршеније дело Гојино, занимљиви су по томе што је Гоја и у те декорације унео своју бујну индивидуалност и загонетну фантазију, своју безграничну љубав за облике и покрете шпанског живота који је двапут живот. У њима је Гоја први и ненадмашни сликар шпанског народа, у ширем обиму и смелије од Веласкеса. Он слика друмске механе, кириџије, озебле и завејане, слика рањеног радника који је пао са скеле и кога дивним покретима носе његова два друга, вашарске слепце, борбе са биковима, сеоске свадбе, девојачка кола и веселе игре. Већ у тим сликама јавља се понекад, још као безазлени облачак, оно мрачно и неразумљиво што ће доцније огрнути целу слику, и цео живот уметников.

Међутим, до тога је још далеко. Ово је светли, не светли, него ватрени период живота.

Гоји је тридесетак година. Ради за Двор и на путу је да постане службени дворски сликар. Бирају га у Академију Сан Фернандо. Жени се сестром сликара Бајеуа, мирном и отменом Јосефом, Пепом, која ће му родити не мање него двадесеторо деце.

У писмима које је писао своме другу из детињства М. Запатеру, у Сарагосу, а која је Запатер доцније објавио, види се цео Гоја из тога времена.

Био је право дете своје земље и свога века. Гиздав, гурман, каваљер, био је, како каже један чедан биограф, „љубитељ женског пола”, и претеривао у томе. Непосредан и плаховит, са несумњивим знацима генија у свему што мисли, пише и ради. Шпанац, како га је бог дао.

У ствари, више племенит него добар и више срдачан него углађен. Дирљива је искреност тога арагонског baturra који је постао чувен и богат у престолници. И сама његова неписменост има неке чари, иако је таква и толика да може да натера у очај све филологе Шпаније. Гоја је у тим писмима онакав какав је у то време живео у Мадриду. Сав превире и кипти од снаге, од оштрог народског хумора, од наивног и здравог еготизма, од жеље за животом и уживањем. Он своме другу, скромном паланчанину, описује опширно своје мазге и своја нова кола у којима јури по Мадриду и која су „необично позлаћена и лакирана, да свет застаје па их гледа”. Године 1786. он кличе у једном писму: „Најпосле сам наименован за краљевског сликара”. Његови су приходи велики и његове везе јаке. „Трошим много”, пише он Запатеру, „прво, јер је мој положај такав, а друго, јер ми је то шеф; не могу се ја ограничавати као други.”

Гоја је у то време не само познат сликар гоблена него и портретиста у моди. Радио је два портрета краља Карла III, а после његове смрти портрете Карла IV и његове породице. Све војводе и војвоткиње поручују портрете код Гоје. Он портретише младог Годоја, краљичиног љубавника и свемоћног фаворита. „Краљеви су луди за твојим пријатељем”, пише он сам Запатеру. Поред свега тога, он је љубавник најлепше и најдуховитије жене тадањег Мадрида. То није мала ствар за арагонског скоројевића. На једној страни он, Дон Франсиско, син Енграсије Лусиентес и Хосеа Гоје, за кога у судском протоколу у Фуенте де Тодосу стоји записано: „Умро је без тестамента, јер није имао шта да завешта.” На другој страни мудра и лепа Марија дел Пилар Тереза Кајетана де Силва Алварез де Толедо, тринаеста војвоткиња од Албе и маркиза од Виљафранке!

Шта је била војвоткиња њему? Фатална жена или добар анђео? – У Шпанији, где се много и лепо говори, али уме и мудро да се прећути оно што не жели да се каже, тешко је ма шта позитивно утврдити. А оно што се шапутало по салонима, заборавило се одавно. Он је радио неколико њених портрета. Ти портрети не одају такође ништа. Витак стас, црне очи као речита загонетка, фини прсти, став као у лутке. Само на једном портрету лепотица држи хартију на којој пише на једној страни Duquesa d’Alba, а на другој једна једина горда и усамљена реч, Goya. Она му је, изгледа, својим телом била модел за његове две Маxе (Маха обучена и Маха нага). Ретко је где сликарство дало толико чулне дражи и анималног мира и задовољства самим собом као у ове две слике жене са савршеним телом и „минералним погледом”, а без духа и потребе за духом.

Да ли му је војвоткиња својим духом била, као што кажу, друг и пријатељ, муза и заштитница? Све је препуштено нагађањима. Гојини биографи су их, већ према захтевима и укусу времена у коме су радили, приближавали једно другом или одмицали, и мењали им улоге произвољно.

Свакако, тих година Гоја је на врхунцу својих спољних успеха. Ту почиње низбрдица, ако се низбрдицом може назвати та друга, мрачна, половина Гојина живота и рада, која нам је дала дела неједнака и бизарна, али дела од великог значаја, без којих Гоја не би био оно што јесте и не би заузимао своје издвојено и високо место међу сликарима Шпаније и Европе.

У ствари, први знаци су се јавили давно. И за те прве знаке Гојина помрачења везано је име војвоткиње од Албе. Још године 1784. Гоја пише једно писмо из ког се осећа болест и незадовољство: „Изгубио сам сву снагу и радим врло мало. Молите Мадону да ми врати вољу за рад.” Године 1793. он је већ тешко болестан. Војвоткиња од Албе води га у Сан Лукар де Барамеда, код Кадиса, да се ту опорави. Каква је била Гојина болест? Шта јој је био узрок? Ништа се у овом чудном животу не зна поуздано, па ни то. На једном од фантастичних цртежа рађених за време болести, Гоја исписује ситно, оловком: „Кошмар који сам сањао, а да нисам никако могао да се пробудим и да му се отмем”; а преко тога је написано крупним словима, мастилом и опет Гојином руком: Болест ума. Enfermedad de la razon! Је ли то била његова болест? Или су само часовито попустили живци, преморени радом и уживањима? Свакако, од тада се нешто замрачило и преломило у томе јаком човеку. Године 1795. он мора да поднесе оставку на свој положај у Академији Сан Фернандо. Јер, Гоја је тада већ потпуно глув. Глувоћа, можда једна од најстрашнијих несрећа! Како је овај бујни човек морао да жали за женским смехом и људским говором! Нема више за њега речи ни музике – у Шпанији где је све реч и музика – ни звона, ни песама, ни шала које светина добацује на улици и на плаци, ни оног неописивог узвика „хе, торо, хе!” којим тореро дражи бика у арени. Умрло је све то за њега, оглувелог, рано остарелог човека. Остала је само сумња у све што други говоре, и унезверен поглед који се још није прилагодио и навикао да одгонета покрете уста.

Када се, после дугог боловања у Сан-Лукару, вратио у Мадрид, он наставља и даље да ради портрете на Двору. Свемоћни Годој позива га на ручак. Гоја огорчено мрмља, али не може да одбије. И ту се дешава сцена која умногоме подсећа на Бетовенову трагедију. Чим су сели за ручак, Годој га пита милостиво: „Па, како је, Гојо?” Гоја, који не чује ниједне речи, одговара огорчено и, као сви глуви људи, сувише гласно: „Зар не знате да се са мном сада говори знацима?” Краљичин пријатељ и први министар шпански остаје збуњен. „Тако сам га научио да говори рукама; морао је да престане да једе кад је хтео штогод да ми каже”, писао је Гоја доцније са неким горким поносом.

Болест је Гоју први пут усамила и окренула га лицем ка тамном вилајету људских зала и несрећа, које је он и пре умео да види, али над којима се, срећан и млад, није заустављао. Годинама је био претрпан господским поруџбинама. Сада, у болести, он је први пут остао сам и слободан да слика што хоће. У то време настала је његова велика збирка бакрописа  Caprichos  (Каприси). У тој мапи бакрописа, као и у доцнијим двема,  Proverbios  (Пословице) и  Disparates  (Бесмислице), мешају се ноћна привиђења до болести раздражљивог духа са друштвеним карикатурама пуним непоштедне ироније и сарказма. Међу Гојиним цртежима из тога времена има један који приказује монструозан неки лик, без лица и имена, и који носи карактеристичан наслов „Шта хоће ова авет?” Затим се ређају цртежи на којима се виде створења, ни људи ни животиње, у невероватним позама и под којима пише просто: „Бурлескна визија у ноћи”, па затим: „Друга визија, исте ноћи”, „Трећа, у истој ноћи”. То је просто „дневник болести”. У тим визијама јављају се у аветињском осветљењу све Гојине идиосинкразије из живота, све што га је вређало, бунило и огорчавало. Јер, тај напрасити Арагонац имао је душу жељну правде, светла и искрености. И сликајући своју менажерију људских слабости, страсти и порока, он налази не само линију и сенку него, као што ћемо видети, и драматске акценте најдубљег сажаљења, крваве ироније и узвишеног револта.

На све три те збирке могли би се данас исписати као мото, са пуним правом и апсолутном тачношћу, Бодлерови стихови:

Voilà le noir tableau qu’en un rêve nocturne
Je vis se dérouler sous mon oeil clairvouant.

Кад је Гоја одштампао неколико првих репродукција из тих Каприса, настао је скандал. У појединим гротескним фигурама одједном је мадридско друштво почело да препознаје лица из своје средине. У тим немилосрдним карикатурама једни су распознавали Годоја, други краљицу и даме из отменог света, па и саму војвоткињу од Албе. Свак је тврдио за другога да се налази у Каприсима. Узалуд се Гоја бранио: „Ја нисам сликао никога лично, него грешке и пороке људске. Ја сам болестан, и нека ме оставе на миру.” Изгледа да се и он сам препао својих чудовишта и почео да даје банална морализаторска објашњења. Имао је разлога да се боји и свештенства, које је свемоћно, а које је у њему, не посве без разлога, гледало „либерала” и волтеријанца. (У својим цртежима Гоја није штедео ни Цркву ни њезине представнике, нарочито Инквизицију. Најоштрије скице није смео ни да репродукује. Оне се налазе данас у музеју Прадо. То су мали, често нејасни, цртежи са насловима пуним ироније, презира или сажаљења. Под једним призором инквизиторског мучења пише огорчено: „Ако је кривац, убијте га брзо!”, под другом скицом, на којој се види оптужени како це свлачи пре мучења: „Овај се свлачи заувек”, под трећом пише просто: „Ово се не може гледати”.) Да би пресекао ту хајку, Гоја поклони целу серију Каприса краљу, који је мудро прими и тиме пресече у корену све критике и оговарања.

Па и поред болести и поред тога што је већ бацио поглед у мрачни свет људског јада, Гоја још није прекинуо са светом у ком је до тада живео ни са радом који му је донео толико славе и признања. Још се отима самоћи и потпуном помрачењу. Године 1799. он добива назив „првог сликара Њ. В. Краља”. Године 1800. довршио је чувену велику заједничку слику краљевске породице.

Али судбина је овоме своме изабранику спремила још цео низ нових удараца. Услед инвазије Наполеонове војске, настаје у Шпанији доба крвавих ратова и великих поремећаја. Бурбонска династија понела се, као што је познато, кукавно и бедно. Чланови краљевског дома прсли су на све стране као преплашено јато. Французи су били господари Мадрида. Али народ, шпански народ, скочио је с незапамћеним жаром на освајача. Настала је ера герилских ратова. Арагон, Гојина ужа отаџбина, запањила је свет својим јунаштвом, нарочито у ужасним борбама око Сарагосе. Народ је Богородицу, заштитницу Сарагосе, наименовао пуковником и својим вођом против “безбожних јакобинских освајача”. Другога маја 1808. мадридска светина је навалила на Наполеонову коњицу. Сутрадан су вршене репресалије и масовна стрељања на Монклои.

У тим бурним временима, Гоја сâм понео се онако како се најмање могло очекивати. Он пристаје да служи новог господара, Жозефа Бонапарту. Прима се да буде члан комисије која је имала дужност да одабере педесет слика које ће из мадридске краљевске галерије бити пренесене у париски Лувр. Гоја постаје оно што се погрдно звало афрансесадо.

Много се коментарисало ово Гојино држање према освајачу, али нико није могао да му право суди ни да га осуди, јер нико не може сагледати шта је било и шта се дешавало у тој души око које се све више хватао мрак и пустош. Својим делом он ће сам најбоље, можда, објаснити све. Јер, плод тих крвавих година, то је Гојин циклус бакрописа Ратне несреће (Los desastres de la Guerra), о којима ћемо говорити доцније, као и његова велика платна 2. мај и Стрељање на Монклои.

Кад су Французи напустили Шпанију, стара династија се опет вратила на шпански престо. Фердинанд VII, крвави краљ којег су подједнако презирали његови савезници као што су га мрзели његови противници, рекао је Гоји тешке речи: да је својим држањем према Французима заслужио не прогонство, него конопац, али да му због његова генија прашта. И Гоја је, заиста, и даље остао дворски сликар и портретисао краља и његову околину, у минијатури и у природној величини.

Али то већ одавно није био онај некадањи Гоја. Рат му је показао своје страхоте и зверства, а Двор, друштво и политика своје поноре од неверства, лажи и слабости. То је довршило у њему пустошење које је болест започела. Давно је мртва војвоткиња од Албе; умрла му је и жена, добра Пепа; од многе деце, жив му је један једини син, и он није са оцем. Гоја у то време живи сам, на периферији Мадрида, у једној вили, коју је народ прозвао „вила глувога старца” (finca del sordo), и слика. Слика портрете за двор по поруџби, али по зидовима своје виле, у коју не улази нико, слика, за себе, поворке мрачних чудовишта и наказа, он, некадањи сликар дивних маха и манола. Ни данас не може нико да нађе значење и смисао тих језивих фресака; по њима се може само наслућивати како је било у унутрашњости уметника који је раскинуо са богом, са светом и са самим собом.

Није нимало леп ни весео овај старац у осамљеној вили. Глув је потпуно већ одавно. Почиње и вид да га издаје. Његово лице, одувек грубо и неправилно, са прћастим носем, чулним уснама и обешењачким очима, лице пунокрвног арагонског човека из народа, изгубило је и ту једину драж, драж снаге и младости. Пре више од двадесет година он је написао Запатеру: „Остарео сам; лице ми пуно бора. Не би ме познао да ме видиш; можда само по прћастом носу и дубоким очима.” Лако је замислити шта су учинили болест, рад, године и разочарања од Гоје.

Такав и у таквим приликама, он је радио своје Ратне несреће и све оне фантастичне слике и цртеже који се данас чувају у галерији Прадо. Гоја је на рат гледао као на једно од многих и неминовних зала којима је човечанство подложно. Са висине свога бола, он готово и не разликује Шпанце од Француза. У тим цртежима види се, у савршеној објективности, само једно: избезумљеност људи који се узајамно уништавају, и ужас тога уништавања. Наслови појединих цртежа, кад се повежу, представљају неку врсту филозофског и сентименталног дневника; они су сажети а речити, и својом иронијом често прикривају уметниково немоћно огорчење или узалудно сажаљење. Тако на једном цртежу који приказује само гомилу мртваца, пише: Покопати и ћутати.

Porque? (Зашто?) исписује Гоја под један призор где три подивљала војника вешају једног заробљеника. Глуви, болесни, усамљени старац имао је времена да размишља о питању које је сам себи поставио. И, као да наставља тај свој мучни унутрашњи дијалог у ком једно питање заглушује друго, он мало доцније, под једну још грознију сцену ратних зверстава, исписује речи: No se puede saber porque (Не може се знати зашто).

Ту смо, дакле. На дну амбиса. Не може се знати зашто постоји зло на свету, јер све што постоји нема смисла ни разлога. На другом месту, Гоја је на један језиво наиван начин дао последњу реч и пуну меру свога нихилизма, негирајући и постојање другог света пошто је порекао смисао овога: на том цртежу види се малко одигнута гробна плоча, а испод ње један скелет помаља руку и показује хартију са натписом: „Ништа.” Дакле, ни тамо нема ништа. То је порука покојника, и то је дно Гојина очаја.

Али у глувом старцу је неуништива снага његове расе. Он и даље живи и ради. Године 1824. с краљевом дозволом напушта Шпанију. Од тада живи у Француској, у Бордоу; с малим прекидима, до смрти. Зашто је напустио Шпанију? Да ли је заиста био толико al francesado и волтеријанац? Међутим, некако у тим годинама израдио је своју велику слику Причешће св. Хосеа од Каласанца, пуну светачког заноса и неземаљске славе.

Те контрадикције су логика овог духа.

Прешавши осамдесету годину, напола слеп, он је сликао по цео дан. И то је, под старе дане почео да ради минијатуре. Показивао је много очинске нежности за јединог сина који му је остао и за једну девојчицу, даљу рођаку, која је имала дара за сликарство и коју је узео под своје.

Умро је у осамдесет другој години у Бордоу.